Sad stani malo

Sad stani malo.

Razmisli.

Da li i tebi smeta to što samo pričaju.

Kažu… Kažu, kažu, pričaju, lažu, govore i sve iza leđa, u lice retko. Uvek neki drugi kažu. Uvek daju sebi za pravo da pričaju. Uvek ti drugi pričaju samo o drugima, nikada o sebi.

Kažu da nisam dovoljno dobra, da ne treba da stojim ovde, da to ne zaslužujem. Ali ja stojim upravo ovde. Tako sam oduvek to želela. Tako je dobar osećaj.

Kažu ruke u džepovima su odraz nesigurnosti. Kažu prekrštene ruku na grudima pokazuju odbojnost. Kažu stidljivost je posledica osećanja niže vrednosti, bilo koje vrste. Kažu nadmenost je posledica osećanja više vrednosti, bilo koje vrste

Dolazila sam ovamo sa rukama u džepovima. Prekrštenih ruku sam čekala svoje red. Sada stojim ovde, a ruke su pored tela. Svete, stojim pred tobom. Tišina je. Tako je dobar osećaj.

Imam li dovoljno snage da nečiju pažnju usmerim na sebe? Hoće li neko posmatrajući mene trenutno zaboraviti sebe? Mogu li da izmamim nečiju emociju? Mogu li da promenim nečije mišljenje?

Ma svi oni sude i presuđuju. Svi misle da sve znaju na prvi pogled. Svi oni misle da su u pravu. Šta trebam da učinim da bih naterala nekog da pogleda i zagrebe ispod površine. Svako ima svoju priču, svoje opravdanje i svoje pravo. Između korica je tako mnogo strana.

I onda se pitaju zašto sam nervozna. Hoće sve da znaju.

Nervira me kad iznose tuđ prljav veš, a svoju nečistoću guraju pod tepih. Svi kao sve znaju, i svi bi se kao bolje snašli na tuđem mestu.

Nervozna sam jer mi samo mi računaju nešto i zamišljaju život.

Nervozna sam zbog nepravde. Nervira me glupost.

Nervozna sam jer se ljubaznost tumači kao promiskuitet.

Nervozna sam jer je moral izgubio svoju vrednost.

Nervozna sam jer me stalno pitaju zašto sam tako nervozna, kao da ne vide oko sebe.

I onda me prosto pitaju da li sam srećna. Kao da je to nekakva stvar, koju možeš tek tako da kupiš kao farmerke I samo ih nosaš uokolo.

Možda ja sreću doživljavam na potpuno drugačiji način. – Ne znam.

Možda se u tamo nekom spisku vodim kao srećna osoba. – Ne znam.

Odgovor bih najradije da prećutim, kao kad profesor pita a ti ne znaš šta bi reko. Pa samo ćutiš I zuriš u pod ili klupu, s nadom da će tortura što pre prestati.

Stefanija Spasić,
Niš, Srbija