Najteža stvar u životu je kad možeš da vidiš ishod a nemaš način da upozoriš druge kako bi isti taj ishod predupredio. Valjda svako mora da lupi glavom u zid baš onako kako je to negde gore zapisano. Siguran sam da je svako od nas barem nekada imao situaciju za koju je znao da neće izaći na dobro, pa ipak je iz nekih samo sebi poznatih razloga nastavio da se kreće u pravcu ambisa kao kakav majmun samoubica. I ništa od ovoga ne bi bilo toliko strašno da u velikom broju slučajeva oni koji drže prst na obaraču pištolja uperenog u nas jesu oni u koje smo polagali najviše nade i oni kojima smo najviše verovali. A mi koji upozoravamo, i govorimo šta će se desiti uglavnom bivamo proglašavani za lude Naste sve dok na kraju, uglavnom prekasno da se bilo šta popravi, dobijemo ono tek kurtoazno priznanje: „Bio si u pravu!“.
To je ta Pirova pobeda zdravog razuma. Iako u mnogo slučajeva taj zdrav razum biva ismejan i neshvaćen što zapravo dovodi do ovih krajnje nesretnih ishoda pomenutih na početku, na kraju on nekako gorko pobedi. Ali nije ta gorčina ona iz nepošećerene jutarnje kafe, više je to gorčina jednog nepoznatog ploda tek otkrivene biljne kulture za koju nismo ni sigurni da li je otrovna i smrtonosna. I upravo iz ovog razloga, zdrav razum se nekako sakrije, prećuti mnoge stvari i pusti da se stvari odvijaju onako kako mora, jer izgubiti raspravu je prijatnije od laganog trovanja gorkim plodovima uspeha.
Nekako, čini se da svet bez zdravog razuma u pojedinim trenucima ne bi imao nikakve šanse da opstane, i upravo tada je potrebno napraviti tu Pirovu pobedu i istrpeti otrovne plodove novootkrivenog drveta i bez obzira na cenu uraditi ono što je ispravno. Sada bi oni što teraju mak na konac rekli da mi ne znamo šta je ispravno. Medjutim, upravo u trenucima kada je sudbina sveta upitna, nekako sav haos, koji ono što je pogrešno i što vodi u ambis stvori, dobije neko svoje uređenje kao kad zvezde stanu u red i ono što je ispravno postane jasno vidljivo. Problem je u tome što je do tog trenutka pomenuti haos napravio toliko štete da je negde evolucijski uklonio sve one koji su se zdravom razumu izrugivali, ali u tom haosu stradaju i oni kojima je zdrav razum osnov funkcionisanja. Samo njih nije uništio taj haos, njih unište oni koji misle da je haos dobar i koji poput srednjovekovnih crkvenjaka sprovode lov na veštice ne sluteći da su oni ti koji zlo i zulum čine i tom haosu potporu daju.
Zdrav razum svakako zahteva vreme, i bilo da zahteva vreme da se izdigne i pokaže ispravnim ili da zahteva vreme u smislu akcija kojim bi se haos uklonio direktnom borbom, zbog ove osobine on i jeste nešto što se često izbegava. U direktnoj borbi sa haosom osuđeni ste na mukotrpan proces pun gubitaka, a čekajući da haos pokaže svoju mračnu stranu kako bi svi prihvatili zdrav razum rizikujete da izgubite ono do čega vam je najviše stalo bez da ste pokušali to da sprečite. Kako god okrenete boleće ako ste na strani zdravog razuma. Samo čini mi se da nekako više boli kad znate da niste učinili ništa da sprečite neke loše događaje. Zato makar kukajte i budite te lude Naste i možda će vas neko na kraju i čuti, i možda ćete, makar kao Pir, pobediti pre nego što vam haos odnese nekog dragog.
Za razliku od zdravog razuma, postoje stvari za koje nije potrebno mnogo vremena. Uvek možete u roku par minuta spremiti dobar espresso i uživati u mirisu i ukusu kafe, zamišljajući sebe kako u vinogradima Toskane uz taj isti espresso lagano pijuckate najbolja italijanska vina. I ovo je svakako dobar način da sebe pripremite za borbu sa haosom koji je pred vama. Ali budite oprezni, u sanjarenju se vrlo često krije haos neslućenih razmera koji može da vas poput opojne pesme Sirena zavede i odvede na svoju stranu. Zato budite kao Odisej, nadmudrite haos i espresso iskoristite da vas razbudi i spremi za borbu za zdrav razum. Na kraju krajeva jak espresso je dovoljno gorak da vas pripremi na gorčinu Pirove pobede zdravog razuma.
Drug Legasov
Leave a Reply